И ове године сад већ традиционално, били смо сведоци негативних појава у нашој пољопривреди, као што су високе цене појединог воћа и поврћа на нашим пијацама и нови протести малинара. Многи ће наводити различите разлоге за ове појаве или указивати на различите кривце. Међутим, чињеница је да у српској пољопривреди тешко да ишта може да се подведе под правилност, осим да постоји много проблема који у великој мери утичу на све нас.

Ако би покушали да на неки начин групишемо разлоге за постојеће проблеме могли би их поделити у две велике групе а то су однос државе према пољопривреди и однос самих пољопривредних произвођача.



Дилетантизам, популизам и незаинтересованост


Овако би се укратко могло описати понашање наше државе према пољопривреди и уопште производњи хране. Док озбиљне државе овој области приступају стратешки и уз успостављање дугорочног система који ће обезбедити континуитет у снабдевању тржишта уз истовремено строгу контролу свих учесника у ланцу од произвођача до потрошача, овде се аграрна политика, као уосталом и свака друга, одувек сводила на случајан скуп популистичких мера и флоскула. Готово се никада није озбиљно приступило планирању и уређењу пољопривреде у Србији нити су се спроводиле донете одлуке. По правилу, проблем настане на самом старту, јер озбиљно бављење пољопривредном подразумева и низ прилично непопуларних мера. Не треба посебо наглашавати да се политички поени не освајају на порукама да нам је пољопривреда упропашћена, да нам је технологија заостала, да су нам приноси никакви, да нам је контрола пољопривредних производа неадекватна и да овако организована, пољопривредна производња нема никакву перспективу, те да ћемо јако брзо доћи у ситуацију да постанемо зависни од увоза појединих артикала. А управо су то поруке, које се морају послати нашем народу, којем се и дан данас сервира прича да смо најпаметнији, најбољи, најлепши и све у свему нај-нај.

Можда и најгора последица оваквог приступа државе јесте што су многи аспекти српске пољопривреде у тзв. сивој зони. И то је оно чиме би држава најпре требала да почне да се бави. Да у легалне токове уведе производњу и промет семенског и садног материјала, да строго контролише увоз и промет хемијских препарата и ђубрива и да уведе стандарде у производњу и строго контролише промет пољопривредних производа.



Накупци као последица


Као резултат поменуте неуређености тржишта, појављују се накупци који се мимо било каквих прописа баве трговином, а од средстава за рад најчешће имају само превозно средсто. Истовремено, они неретко немају неке посебне захтеве у погледу квалитета а плаћајући кешом, смањују откупне цене пољопривредних производа и ремете тржиште. Затим се ти исти препродавци појављују негде другде, било да је у питању зелена пијаца, улица или неки велетрговац или малопродаја и продају ту исту робу. Осим што не плаћају порез и готово да немају друге трошкове осим превоза, они често зарачунавају мегаломанске марже и на тај начин додатно подижу цене. У сваком случају у том ланцу они су једини који дугорочно профитирају, јер својом политиком цена и пословања смањују зараду произвођачима а истовремено нереално подижу цене производа на тржишту.

Истовремено, постоји и проблем са увозом робе у Србију, који резултује тиме да се неретко у сезони увози одређено воће и поврће које обично има ниже цене било због нижих трошкова производње или због постојања извозних подстицаја у тим земљама. Ово је са једне стране добро, јер постојање конкуренције приморава домаће произвођаче да поспешују своју производњу. Али са друге стране неретко се дешава да се увезе роба нижег квалитета која се затим користи да се обори цена домаћем производу. Ово није нелегално, али јесте последица незаинтересованости државе да уреди тржиште на којем ће се тачно знати како се тргује воћем и поврћем и који су стандарди квалитета.

Али то је добро, рећи ћете, моћи ћемо да купујемо јефтиније воће и поврће. Међутим, као ни у било којој производњи, тако ни у пољопривреди није добро да имате драстичне осцилације у ценама производа. Пре свега, то умањује могућност дугорочног планирања пословања, доводи до смањења зараде и профита домаћих произвођача а као крајњу последицу може имати одустајање од производње тог артикла за наредну сезону што опет доводи до његове несташице и јако високих цена. Такође, краткорочно када цена нагло падне, она често исто тако нагло и порасте па на крају плаћате много вишу цену него да је цена била стабилна.



Могућа решења?


Као један од могућих начина решавања поменутих проблема на тржишту је и систем велетржница који би обезбедио одређивање велепродајних цена свежег воћа и поврћа уз могућност увођења трговине у легалне токове. Чињеница је да да у развијеним земљама велетржнице имају за циљ да дефинишу и одржавају стабилним цене производа али и да омогуће да се на једном месту, у великим центрима, концентрише понуда и потражња управо како би се избегле махинације у трговини. Такође, велетржнице имају и улогу дистрибутивних центара за велике купце, што опет омогућава бољу контролу квалитета робе којом се тргује. Истовремено, стварањем оваквих центара, у којима би на једном месту били присутни и произвођачи и велики трговци и купци са јасно дефинисаним односима цена/квалитет смањило би простор за пословање у сивој зони. Наравно, осим велетржница могли би набројати читав низ ствари које би држава могла да уради да поспеши стање у домаћој пољопривреди. Међутим, укратко речено, све се своди на потребу да се у сваком погледу уведе ред и дисциплина у пољопривредну и уопште у производњу хране.

Нажалост, очигледно је да не постоји ни жеља ни воља државе да се позабави овако комплексном темом. И то нема везе са неком посебном владајућом гарнитуром, јер смо сведоци да се овде одувек пољопривреди приступало стихијски и да се није водило рачуна о модернизацији и држању корака са светом. Разлози за овакво понашање власти могу се тражити и у томе што би било каква иницијатива била дочекана на нож од стране јавности и била препозната као терање воде на воденицу великих трговаца и тајкуна а са друге стране јер би то захтевало тежак, обиман и озбиљан рад свих надлежних. Истовремено, озбиљан приступ пољопривреди не би трпео сталну промену политике у зависности од промене странака на власти. Зато је нашим политичарима лакше да на сва уста причају о потенцијалима пољопривреде, о неким општим местима које сви воле да чују и самим тим се никоме не замерају и не стварају себи превише посла.



Сељаково саплитање о традицију


Пре него се позабавим нашим пољопривредницима, морао бих да кажем да су многе ствари које они раде погрешно, пре свега последица управо незаинтересованости државе која им је то дозволила. Самим тим, нашем сељаку би морало да се призна да није у потпуности крив чак ни за своје грешке и то бих волео да буде јасно свима који су склони да већи део кривице свале на ове људе. Истовремено, многи мисле да пољопривредници тешко живе, што није у потпуности тачно, јер и у пољопривреди има успешних и мање успешних људи. Дакле, уколико сте спремни да радите озбиљно и пуно и пре свега имате домаћински однос према свом послу можете добро и зарадити. Да се разумемо, пољопривреда је јако тежак и мукотрпан постао, али дозвољава одличну зараду уколико добро радите и ту нема говора. Чињеница је да морате да радите од јутра до мрака, да не можете пристојно ни на одмор да одете, да ће вам радни дан трајати 28 часова и да за вас нема празника и нерадних дана. Али ако боље размислите, зар није тако свима који покушају да развијају сопствени бизнис (при томе мислим на оне који то пкушају на поштен начин). Такође чињеница је, да у пољопривреди можете да остварите зараду која је вишеструко већа од просечне плате у Србији иако то на први поглед не изгледа тако. Осим ове заблуде, многи често идеализују пољопривреднике, а заборављају да су и они само људи, те да и међу њима има оних који ће покушати да без много рада или преваром дођу до неке добити.

Али, пођимо редом. Пре свега, наш сељак тврдоглавим позивањем на традицију у производњи упорно одбија да прихвати да се данашња пољопривреда заснива на потпуно другачијим принципима него што је то био случај пре само пар деценија. Данашње могућности брзог транспорта и још брже размене информација довеле су до глобализације светског тржишта хране. Самим тим, морамо расчистити сами са собом да нисмо једини који умемо да произведено храну а нисмо ни најбољи. На првом месту морамо прихватити да је наша пољопривреда по приносима, укупним количинама и производним ценама далеко од конкурентне на светском тржишту и далеко од нивоа који јој приписујемо. Са друге стране, наравно нико не пориче да би држава морала да штити сопствену производњу хране од конкуренције много развијенијих земаља, али то не значи да не треба инсистирати на рентабилности, квалитету и квантитету. Управо држава, својим мерама, мора да подстиче постизање приноса који би били на нивоу приноса развијених земаља уз постизање што нижих производних цена.

У овом тренутку, наша производња пати од много ствари које се могу релативно лако избећи или у потпуности елиминисати. Једна од првих грешака, чије исправљање не тражи пуно улагања, а коју праве наши пољопривредници јесте одсуство планирања. Једноставно, највећи део наших сељака не уме или не жели да направи бизнис план, сматрајући га сувишним и бесмисленим. При томе наши су сељаци склони сваштарењу у производњи, што је прихватљиво са позиције обезбеђивања сигурности за домаћинство али неприхватљиво са аспекта тржишног пословања. Данас морате бити специјализовани за један или евентуално неколико артикала, које ћете производити уз примену модерних технологија како би трошкове производње свели на минимум уз добијање максималних приноса.

Тржиште то сам ја

Истовремено, морате имати стратегију продаје. А своју производњу морате прилагодити тржишту за које сте се одлучили. А у овом тренутку, српски сељак, ради управо супротно. Он упорно покушава да натера тржиште да се прилагоди њему и очекује да купци испуњавају његове прохтеве.

Други велики проблем јесте да се овде углавном производња базира на импровизацији и неком чудном традиоционалном приступу који никада није давао резултате, па отуд и она фамозна реченица - Ти ћеш да ме учиш, још је мој деда тако радио?! - Почевши од основе, можемо рећи да је садни и семенски материјал који се користи неретко лошег квалитета. Ово додуше опет више иде на душу држави него сељацима, због јако лоше контроле какав се садни и семенски материјал ставља у промет. У Србији вам се буквално може десити да купите семе или садницу, у легалним трговинама и да се на крају испостави да је клијавост и квалитет семена никаква или да сте чак добили сорту коју уопште нисте желели. Међутим и сељаци неретко бирају најјефтиније семе или саднице, не схватајући да на тај начин заправо не праве уштеду већ повећавају сопствене трошкове производње услед лошег квалитета истог. Такође, поједини произвођачи, приликом путовања у иностранство уносе семе и други садни материјал мимо легалних токова увоза. Са аспекта пољопривредне производње је то погубно, јер неретко дође до производње сорти и хибрида који су потпуно неодговарајући за наше агроеколошке услове а о могућности уношења карантинских болести и штеточина које би могле упропастити домаћу пољопривреду да не причамо. Да тако нешто покушате у озбиљним државама не би сте се добро провели. Да зло буде веће, и држава показује неозбиљност чак и када је сама гарант за одређени садни или семенски материјал, па тако имамо случај садница малина увежених из Британије 2009. године за које се испоставило да су заражене раком корена а резултати су се видели недавно.

Слична је ситуација и по питању употребе средстава за заштиту. Сељаци често користе препарате за заштиту на основу неких слободних процена без поштовања упутстава за примену и без поштовања прописаних рокова од тренутка примене до бербе (тзв. каренца). Напросто сељаци, знајући да су контроле слабе и да, чак и да буду ухваћени у преступу, неће трпети значајније последице, често апсолутно не хају за могуће последице по потрошаче. Друге државе су то решиле строгим контролама и казненом политиком, па су смањили злоупотребе. Са друге стране, због лоше економске ситуације, произвођачи често посежу за јефтинијим и неквалитетнијим препаратима за заштиту пореклом углавном из Кине, који имају много дужу каренцу коју је често немогуће испоштовати а да вам роба не презри и пропадне на биљци. Па чак и када се испоштује каренца, такви препарати су напросто лошијег квалитета и ризик да се појаве нежељене последице је већи. Они сами по себи нису нелегални, али због лоше контроле и лошег квалитета додатно погоршавају ситуацију.

Затим долазимо и до приступа самој технологији производње и примењивању застарелих или непримењивању појединих мера које су обавезне уколико желите да имате рентабилну производњу. Велика већина наших произвођача, што због потребе за уштедом, што због традиционалних схватања неке мере унапред означава као непотребне и сувишне. Као пример можемо узети најобичнију анализу земљишта на основу које је могуће одредити која хранива и у којој мери недостају у земљишту, која се готово уопште не ради у србији, а која би умногоме могла смањити трошкове ђубрења и њихову нерационалну примену. Уместо тога, наши пољопривредници ђубре своје њиве не основу неких уврежених схватања која неретко доводе до тога да се велики део додатих хранива напросто изгуби јер биљци нису потребна у мери у којој су додата, док истовремено не добија она која су јој потребна.

При томе, сви се упорно крију иза неких тврдњи о квалитету и здравственој исправности наших производа, што је у најмању руку дискутабилно управо због неадекватних контрола. Све ове особине наше производње имају као резултат, ниске приносе, лош однос робе I класе и робе нижих категорија квалитета, што додатно поскупљује робу доброг квалитета. Заједно, ове последице условљавају сталну нестабилност домаћег тржишта воћа и поврћа и драстичне поремећаје цена у кратком року са којима се срећемо сваке године.



Менталитет – непријатељ број један


Сад долазимо до можда највећег проблема а за који су готово у потпуности кривци искључиво пољопривредни произвођачи, а то је непрофесионалан и безобразан однос према купцима. Ово наравно важи за онај део пољопривредника који се не могу похвалити поштењем и домаћинским односом према свом послу, што је нажалост релативно честа појава у нашем народу. Самим тим често долази до изигравања већ постигнутих договора. Из неког разлога, наши пољопривредници сматрају да су они увек у праву и да могу да одређују правила на тржишту, а не желе да прихвате да је купац заправо тај који одређује правила. Дакле, ако купац да одређене параметре квалитета, начина паковања и транспорта он има пуно право то да на томе инсистира јер он је тај који у крајњој линиј даје новац. Још једна ствар коју можете очекивати од наших људи је да, иако сте са њима договорили испоруку робе, исту продају неком ко се у међувремену појавио и понудио бољу цену. Некада је то толико апсурдно да се ради о разлици од пар хиљада динара на вредности које су више стотина хиљада динара. Било је случајева да су озбиљни купци одустајали од посла због оваквог понашања.

Нажалост, премало је простора да би се детаљно бавили свим проблемима који су присутни у нашој производњи. На крају крајева циљ овог чланка није ни био да се детаљно бави свим проблемима, већ више да укаже на оне главне. Ипак, све се на крају своди на чињеницу да је у српској пољопривреди и превише простора за разне марифетлуке са свих страна. Самим тим, докле год је таква ситуација, бићемо сведоци екстремних осцилација цена воћа и поврћа и уопште основних животних намирница, за које се нико посебно не може окривити јер је кривица на свим учесницима и доносиоцима одлука на тржишту.

Ипак, као закључак, можемо рећи да је највећа одговорност на држави која мора да почне да озбиљно води пољопривредну политику ове земље и да повлачи непопуларне потезе када је то потребно. Такође, не смемо занемарити одговорност осталих учесника и никако не смемо сву кривицу свалити само на државу, јер многе одлуке о начину пословања које утичу на тржиште доносе појединци.




Александар Антић дипл.инг. воћарства и виноградарства